Zauške su virusna infekcija pljuvačnih žlezda, poznata i kao zaušci ili mumps, koju izaziva virus mumpsa. Najčešće zahvata parotidnu (doušnu) žlezdu, pa otok izlazi ispred i ispod ušne školjke, preko ugla donje vilice. Prate ga temperatura, glavobolja i bol pri žvakanju, a tegobe traju oko nedelju dana. Specifičan lek ne postoji. Terapija je simptomatska, a zaštita se postiže MMR vakcinom. Pošto otok izgleda kao oteklina od zuba, zauške se redovno pomešaju sa apscesom ili zapaljenjem oko umnjaka, iako se od njih razlikuju po tome što bol nije vezan za jedan zub.
Šta su zauške?
Zauške su akutna zarazna bolest koju izaziva virus mumpsa iz porodice paramiksovirusa, a u medicinskoj dokumentaciji vodi se pod nazivom parotitis epidemica. Jedini domaćin tog virusa je čovek.
Infekcija počinje na sluzokoži nosa i ždrela. Virus se tu umnožava, prelazi u krv i preko nje stiže do pljuvačnih žlezda, a kod dela obolelih i do moždanih ovojnica, pankreasa, testisa ili jajnika.
Najčešće je zahvaćena parotidna (doušna) žlezda. To je najveća pljuvačna žlezda, smeštena ispred i ispod ušne školjke, položena tako da svojim telom prekriva ugao donje vilice. Njen izvodni kanal otvara se na sluzokoži obraza, naspram gornjeg drugog kutnjaka.
Zapaljena žlezda oteče, ali je obavija čvrsta vezivna ovojnica koja ne popušta. Pošto pritisak nema kuda da se raširi, javlja se bol koji zrači ka uhu i vilici.
Kod nekih pacijenata otok zahvati i podvilične (submandibularne) i podjezične (sublingvalne) žlezde, same ili uporedo sa parotidnom.
Kako se prenose zauške?
Zauške se prenose kapljičnim putem i direktnim kontaktom sa pljuvačkom zaražene osobe. Dovoljan je boravak u istoj prostoriji sa nekim ko kašlje ili kija.
Virus je prisutan u pljuvački i pre nego što se pojavi bilo kakav otok, što je razlog zašto se bolest širi po vrtićima, školama i domaćinstvima pre nego što iko posumnja da je reč o zauškama.
Konkretni putevi prenosa:
- Kapljice koje nastaju kašljanjem, kijanjem i govorom
- Direktan kontakt sa pljuvačkom, na primer ljubljenjem
- Deljenje čaše, flaše, escajga ili četkice za zube
- Predmeti sveže kontaminirani pljuvačkom, poput igračaka koje deca stavljaju u usta
- Ruke koje su dodirnule takav predmet, pa zatim usta, nos ili oči
Od kontakta sa virusom do prvih tegoba prođe najčešće 16 do 18 dana, mada period inkubacije može trajati i od 12 do 25 dana. Zbog toga se izvor zaraze retko sa sigurnošću utvrdi.
Osoba je zarazna otprilike dva dana pre pojave otoka i narednih pet dana nakon što se otok pojavi. Taj petodnevni period je i osnov za izolaciju obolelog.
Koji su simptomi zauški?
Prvi simptom zauški nije otok, već to budu tegobe koje liče na običnu prehladu i javljaju se nekoliko dana pre njega.
U tom uvodnom periodu pacijenti se žale na:
- Povišenu temperaturu, obično blagu
- Glavobolju
- Bolove u mišićima i osećaj slabosti
- Gubitak apetita
- Suva usta ili neprijatan osećaj pri otvaranju vilice
Otok pljuvačne žlezde dolazi posle toga i traje oko pet dana. Bol se pojačava pri žvakanju i gutanju, a naročito kod kisele hrane i pića, jer limun, sok od pomorandže ili kiseli krastavac pojačavaju lučenje pljuvačke u žlezdi koja je već zapaljena i pod pritiskom.
Bitno je napomenuti da otok ne mora po pravilu da se ispolji. Kod trećine zaraženih se ne razvije vidljiv otok, već samo respiratorne tegobe. Može se desiti i da zaražena osoba prođe bez ijednog simptoma, ali i dalje prenosi virus.
Kako izgledaju zauške?
Otok kod zauški izlazi ispred i ispod ušne školjke i širi se ka uglu donje vilice, pa lice u profilu deluje zaobljeno umesto da ima jasnu liniju vilice.
Postoje dva znaka po kojima se prepoznaje da je reč o parotidnoj žlezdi, a ne o nečemu drugom. Otečena žlezda potiskuje ušnu resicu naviše i upolje, tako da uho deluje odignuto od glave. Kada se lice pogleda sa strane, ugao donje vilice ispod uva se više ne nazire, a često se ne može ni napipati ispod otoka.
Koža iznad otoka po pravilu nije crvena ni topla, što zauške razlikuje od gnojnih zapaljenja. Otok je testast na dodir i bolan pri pritisku.
Zauške mogu biti jednostrane ili obostrane. Kod dela pacijenata druga strana oteče dan ili dva posle prve, pa se lice u tom periodu vidno asimetrično menja iz dana u dan.
Koliko traju zauške?
Otok kulminira za jedan do tri dana od pojave, a zatim se povlači tokom naredne nedelje.
Temperatura i opšte tegobe obično popuste pre otoka. Ukupno trajanje bolesti kod nekomplikovanog toka je oko sedam do deset dana. Osećaj napetosti u predelu žlezde može zaostati i koji dan duže, nakon što otok već splasne.
Po čemu se zauške razlikuju od zubobolje i drugih otoka u vilici?
Zauške se od zubobolje razlikuju po tome što bol ne dolazi iz jednog zuba. Pacijent sa apscesom može prstom da pokaže koji ga zub boli i taj zub ne trpi zagrižaj. Kod zauški je bol razliven preko cele žlezde, nijedan zub nije osetljiv na dodir, a otoku su prethodile temperatura i malaksalost.
Ima još razlika koje se lako provere. Koža iznad zauški nije crvena ni topla, dok je kod gnojnih zapaljenja porekla zuba, ona upravo takva. Zauške su često obostrane, a apsces zuba gotovo nikada. Najkorisnije je zapamtiti da otok kod zauški podiže ušnu resicu, dok otok od zuba ide napred ka obrazu i ostavlja uho na miru.
Zbog toga je ciljani rendgen snimak zuba onaj korak koji najbrže razdvaja ova dva stanja. Zub koji je uzrok apscesa gotovo uvek pokaže promenu na snimku, dok kod zauški zubi i kost izgledaju uredno.
| Stanje | Lokacija otoka | Kakav je bol | Prateći znaci | Ko leči |
| Zauške | Ispred i ispod uva, preko ugla vilice, često obostrano | Razliven, zrači ka uhu, jači pri kiseloj hrani | Temperatura i malaksalost pre otoka, koža normalne boje, resica podignuta | Pedijatar ili infektolog |
| Apsces zuba | Obraz ili predeo ispod vilice, uvek jednostrano | Vezan za jedan zub, pulsirajući, zub boli na zagrižaj | Koža topla i crvena, moguć gnoj i loš zadah, promena na rendgenu | Stomatolog |
| Zapaljenje oko umnjaka | Iza poslednjeg kutnjaka, širi se ka uglu vilice | Lokalizovan iza zuba, pojačava se pri gutanju | Otežano otvaranje usta, otečene desni preko zuba, loš ukus u ustima | Stomatolog |
| Kamen u pljuvačnoj žlezdi | Najčešće ispod vilice, jednostrano | Javlja se ili se naglo pojačava pri jelu | Otok splasne između obroka, obično bez temperature | Oralni hirurg ili maksilofacijalni hirurg |
| Uvećani limfni čvorovi | Ispod vilice ili duž vrata | Tup, čvor bolan na pritisak | Čvor je okrugao, ograničen i pokretan, ne podiže resicu | Lekar opšte prakse ili pedijatar |
Kada je uzrok zub, terapija ide u dva pravca. Zub koji se može sačuvati rešava se lečenjem zubnog kanala, a kod umnjaka kod kojeg se ponavlja zapaljenje najčešće se predlaže vađenje. Ni jedno ni drugo nema veze sa zauškama, ali se do te razlike dolazi tek nakon stomatološkog pregleda.
Kada oteklinu u vilici treba hitno pokazati lekaru?
Otok u predelu vilice traži hitnu procenu ako se javi bilo koji od sledećih znakova:
- Otežano gutanje ili disanje
- Otok koji se brzo širi ka vratu ili ka podu usne duplje
- Visoka temperatura sa drhtavicom
- Ukočen vrat, jaka glavobolja, konfuznost ili povraćanje
- Jak bol i otok testisa kod dečaka i muškaraca
- Naglo zamućen ili izgubljen sluh na jednom uhu
Prva tri znaka mogu ukazivati na širenje infekcije porekla zuba, što je stanje koje traži hitnu stomatološku pomoć istog dana. Poslednja tri govore u prilog komplikacijama zauški i zahtevaju lekara.
Kako se dijagnostikuju zauške?
Zauške se najčešće prepoznaju klinički, na osnovu tipičnog otoka parotidne žlezde i podatka o kontaktu sa obolelim. Kod jasne slike dodatne analize nisu neophodne.
Potvrda se traži kada slika nije tipična, kod vakcinisanih osoba i kod odraslih. Radi se PCR bris sa sluzokože obraza, sa mesta gde se otvara kanal parotidne žlezde, i uzima se krv na antitela. IgM antitela govore o svežoj infekciji, dok IgG pokazuje da je organizam već bio u kontaktu sa virusom ili sa vakcinom.
Oba testa imaju svoja ograničenja. PCR je najpouzdaniji u prva tri dana od pojave otoka, a kod vakcinisanih IgM često izostane iako je infekcija prisutna.
Obična krvna slika ne postavlja dijagnozu zauški. Ona uglavnom pokazuje nespecifične promene, a jedini nalaz koji ide u prilog zauškama je povišena amilaza, enzim koji luče pljuvačne žlezde i pankreas.
Zauške spadaju u zarazne bolesti koje se u Srbiji obavezno prijavljuju nadležnom zavodu za javno zdravlje.
Kako se leče zauške?
Zauške nemaju specifičan lek. Antibiotici ne pomažu jer je uzročnik virus, pa se lečenje svodi na ublažavanje tegoba dok infekcija ne prođe sama, obično za nedelju do deset dana.
Oboleli ostaje kod kuće pet dana od pojave otoka. U tom periodu pomaže sledeće:
- Meka hrana koja ne zahteva žvakanje, poput supe, kaše i jogurta
- Izbegavanje kiselog i začinjenog, jer pojačava lučenje pljuvačke i bol
- Dovoljno tečnosti, naročito ako postoji temperatura
- Hladne obloge na otečenu žlezdu
- Lek protiv bolova i temperature po preporuci lekara, s tim što se deci nikada ne daje aspirin
- Redovno pranje zuba, jer smanjeno lučenje pljuvačke i mekana ishrana pogoduju nakupljanju naslaga
Zašto su zauške teže kod odraslih nego kod dece?
Zauške su kod odraslih po pravilu izraženije i češće daju komplikacije nego kod dece, iako je reč o istom virusu.
Kod dece bolest često prođe blago. Temperatura je umerena, otok umereno bolan, a dobar deo infekcija ostane neprepoznat jer nema vidljivog otoka ili liči na prehladu. Roditelji tada saznaju za zauške tek ako se pojavi slučaj u vrtiću ili razredu.
Kod odraslih je opšte stanje lošije, tegobe traju duže, a rizik od zahvatanja drugih organa je veći. Razlog nije slabiji imunitet, već činjenica da su testisi i jajnici tkiva na koja virus deluje tek nakon puberteta, pa se komplikacije koje kod dece praktično ne postoje kod odraslih javljaju redovno.
Bebe do godinu dana obolevaju retko, jer ih donekle štite antitela dobijena od majke. Ta zaštita slabi tokom prve godine, što je i razlog zbog kojeg prva doza vakcine dolazi baš tada.
Koje komplikacije mogu izazvati zauške?
Većina obolelih se oporavi bez posledica, ali virus može zahvatiti i organe izvan pljuvačnih žlezda. Najčešća komplikacija je orhitis, zapaljenje testisa, koje se prema podacima američkog Centra za kontrolu i prevenciju bolesti (CDC) javlja kod oko 30% nevakcinisanih i oko 6% vakcinisanih muškaraca posle puberteta.
Kod žena su moguća zapaljenja jajnika i dojki, prijavljena kod 1% ili manje obolelih. Aseptični meningitis, zapaljenje moždanih ovojnica, pankreatitis i gubitak sluha danas se svaki javljaju kod manje od 1% slučajeva.
Komplikacije se mogu javiti i bez otoka pljuvačne žlezde, a kod vakcinisanih su osetno ređe nego kod nevakcinisanih.
Da li zauške izazivaju sterilitet kod muškaraca?
Trajni sterilitet nakon zauški nije dokazan. CDC navodi da orhitis izazvan zauškama nije povezan sa neplodnošću, ali može dovesti do atrofije zahvaćenog testisa i smanjene plodnosti.
Brojke pomažu da se strah stavi u razmeru. Kod 60% do 83% muškaraca sa orhitisom zahvaćen je samo jedan testis, dok drugi ostaje neoštećen. Kod oko polovine obolelih dođe do atrofije zahvaćenog testisa. Teorijski rizik od privremeno smanjenog broja spermatozoida postoji, ali nijedna studija do sada nije pokazala da muškarci koji su preležali orhitis imaju veći rizik od steriliteta od onih koji nisu.
Da li su zauške opasne u trudnoći?
Zauške u trudnoći ne izazivaju urođene mane kod bebe. Za razliku od rubeole, virus mumpsa nije povezan sa oštećenjima ploda.
Podaci iz perioda pre vakcinacije ukazivali su na moguću povezanost infekcije u prvom tromesečju sa spontanim pobačajem. Trudnica koja posumnja na kontakt sa obolelim treba da se javi svom ginekologu, a MMR vakcina se u trudnoći ne primenjuje jer sadrži žive oslabljene viruse.
Kako se sprečavaju zauške?
Zauške se sprečavaju MMR vakcinom, kombinovanom vakcinom protiv malih boginja, zaušaka i rubeole, koja sadrži žive oslabljene viruse. Zaseban preparat samo protiv zauški ne postoji.
Prema kalendaru obavezne imunizacije u Republici Srbiji, prva doza se daje sa navršenih 12 meseci, a preporuka je da se sprovede najkasnije do navršenih 15. Revakcinacija drugom dozom dolazi pre upisa u prvi razred osnovne škole. Osobe koje nisu primile obe doze mogu ih nadoknaditi do 18. godine, a po epidemiološkim indikacijama i kasnije.
Zaštita nije potpuna. CDC navodi da dve doze sprečavaju zauške u oko 86% slučajeva, a jedna doza u oko 72%. Kod vakcinisanih koji ipak obole bolest po pravilu teče blaže i ređe daje komplikacije.
Imunitet stečen vakcinom vremenom slabi, pa se manje epidemije javljaju upravo među adolescentima i mladim odraslima kojima je od druge doze prošlo više godina. U takvim situacijama nadležne službe ponekad preporučuju i treću dozu osobama pod povećanim rizikom.
Preležane zauške po pravilu ostavljaju doživotan imunitet, ali ponovna infekcija nije nemoguća. Otok parotidne žlezde koji se javlja više puta obično ima drugi uzrok, najčešće kamen u pljuvačnoj žlezdi ili hronično zapaljenje same žlezde.